Рашка област је новије име за простор у коме се зачела српска државна идеја и настала прва српска државна организација под кнезом Властимиром (9. век), а који је све до почетка двадесетог века а умногоме и касније у европској литератури био познат под именом Рашка или Стара Рашка. Наиме, познато је да је та прва српска држава настала у областима Полимља, Потарја и горњих токова Ибра и Дрине. У Расу, српској престоници, на чијим темељима данас лежи Нови Пазар, столовао је велики жупан Стефан Немања, где му се и родио најмлађи син Растко, касније чувени српски просветитељ и светац – Свети Сава.

Наравно, српска држава се ширила и временом добијала нове престонице, али је српска културна и духовна снага дошла до пуног изражаја током 12. и 13. века управо на просторима данашње Рашке области, о чему сведоче величанствена архитектонска и уметничка достигнућа у Ђурђевим ступовима и Сопоћанима покрај Новог Пазара, Милешеви код Пријепоља, Светом Николи у Прибојској Бањи код Прибоја и још десетинама величанствених споменика српске световне и црквене архитектуре, од којих највећи број још и данас чами у рушевинама након разарања током османске владавине. Познати историчар Владимир Ћоровић је забележио да је само у долини Лима, у зениту српске средњовековне цивилизације, духовно и културно зрачило око седамдесетак цркава и манастира. Тај податак је навео Александра Дерока да напише дивну студију са насловом – „На светим водама Лима“.

У новије време, са почетком српске националне револуције 1804. године и са формирањем два српска државотворна и ослободилачка језгра – у Шумадији и у Старој Црној Гори, Стара Рашка је добила нови национални, културни и стратегијски значај у напорима за стварањем јединствене националне државе. С једне стране, бројни манастири и цркве, на жалост већином у рушевинама, као и бројни средњовековни градови, сведочили су о величини и слави старе српске државе на чијим темељима је сада требало обнављати и стварати нову српску државу, а с друге стране – територија Рашке области добила је важну улогу пре свега у повезивању Србије и Црне Горе, а затим и осталих српских покрајина, Јован Цвијић је с правом закључио да је Стара Рашка „копча која спаја све српске земље“, имајући у виду тада, почетком 20. века, Стару Србију, Србију и Црну Гору као две самосталне српске државе, а затим и Босну и Херцеговину које су се налазиле под аустроугарском окупацијом. Карађорђе је сјајно уочио велики стратегијски значај Рашке области за српски ослободилачки покрет, нарочити за везе са Црном Гором, Брдима и Старом Херцеговином, и зато је његов продор 1809. године према Новом Пазару, Сјеници и према Лиму имао првенствени циљ да пресече тзв. „босанску џаду“, односно главни стратешки пут који је повезивао Босански вилајет са осталим деловима Османског царства. Како се Турска током 19. века постепено распадала, а истовремено јачао српски и остали ослободилачки покрети балканских хришћана, Аустро-угарска је све до свог нестанка 1918. године, а нарочито после окупације Босне и Херцеговине 1878. године и увођења својих војних посада у Пљевља, Прибој и Пријепоље, тежила да успостави потпуну контролу над Рашком облашћу (односно тада османским административно-управним областима – Пљеваљским и Новопазарским, од 1901. године Сјеничким санџаком). Политички правац који је утемељила аустроугарска дипломатија и војска чији је крајњи циљ био одвајање у виду коридора Рашке области између Србије и Црне Горе, ради онемогућавања уједињења ове две државе и ради успостављања директне територијалне везе са албанским крајевима и са Косовом и Метохијом, како би се онемогућио српски покрет у Старој Србији. Овај политички правац постао је узор националној политици КП и посебно хрватској балканској политици, била она усташка, комунистичка или посткомунистичка. После ликвидације турске власти 1912. године, Аустроугарска дипломатија је настојала да искористи рашке муслимане ради остварења истог циља. Аустроугарске окупационе власти организују 1917. године конференцију свих муслиманских председника општина ради доношења резолуције којом ће се изразити „жеља“ народа „Санџака“ да се одвоји од Србије и Црне Горе и споји са Босном и Херцеговином, а уколико то није могуће онда да се „умоле“ царске и краљевске власти за „аутономију Санџака“. Аустроугарска дипломатија је најзаслужнија за наметање имена „Санџак“ уместо историјског назива области – Рашка, или Стара Рашка, односно Рашка област како је уобичајено у новије време. Познато је да је термин „санџак“ ознака за турску административно-управну област и да је таквих санџака било на стотине широм Османског царства од Средње Европе до Азије. Срби су, на жалост, лакомислено и сами почели да прихватају назив „санџак“ за историјско језгро своје најстарије државе и тај назив се толико одомаћио да је почео да потискује историјско име територије. Реафирмација имена није само формално питање. Она је полазна основа за велику културну, духовну и привредну обнову ове неправедно запостављене српске области. У новим геополитичким околностима Рашка област има исто, ако не и веће значење за српски народ као и пре два века.

 

ДОНАТОРИ